IN MEMORIAM

Милијан Пауновић Мицко рођен је 1961. године у Балузи, као млађе дете Василија и Милице Пауновић. Основну школу завршио је у Заблаћу, а школовање наставио у чачанској Гимназији, а затим на Природно-математичком факултету у Београду, где је 1987. дипломирао на одсеку за географију.

Каријеру наставника започео је у Основној школи у Трепчи, радио је и у Марковици, Трнави и у Машинској школи, а од 1988. овде, у Заблаћу. У свакој од ових школа оставио је свој печат, а рад у њима формирао га је као наставника и човека; из сваке је носио мноштво анегода и сећања којима се враћао и о којима нам је често причао, и у свакој је стекао сараднике и пријатеље за цео живот.

Директор школе у Заблаћу постао је 2001. године и на тој дужности био је до јуна 2022. када је, са усхићењем и искреном радошћу пожелео да се врати свом примарном занимању наставника и предавача на којем је требало да дочека пензију.

О Милијану Пауновићу многи имају речи дивљења, а мисли породичне пријатељице Љиљане Релић преносимо у целости.

 

Милијан Мицко Пауновић, 

мој Харлекин голубијег срца

 

   Тих дана и недеља били смо заједно. Милијан је постао важна фигура моје животне стазе, мојих освећања, поштовања и дивљења.

   Знали смо се дуже од три деценије након сусрета и упознавања у кући Шушића, у то време моје друге породице. Онако како су се у тој породици опходили као трећој кћерки, тако ме и Мицко доживео поред Славице као другу свастику.

    Први пут била сам гошћа Шушића године 1988. када сам са својим наставницима и друговима отишла у Заблаће и ОШ ,,Владислав Петковић Дис“, тада збратимљену са ОШ ,,Јован Јовановић Змај“ коју сам као мартиначки основац похађала. Зближих се са Славицом више него путем писама која су претходила сусрету, заволех Цецу, њихове родитеље, баку и деку.

    Посета нам је узвраћена у мају 1989. и не само посета, већ и организован заједнички излет у Новом Саду, Петроварадину и на Фрушкој гори. Неко рече да је са нама тада био и Мицко иако не могу да потврдим јер моје сећање не сеже дотле.

    Деведесетих година иако нисмо имали ништа, добисмо све. Пријатељство, нераскидиво и након завршене основне школе, наставило се сваког летњег, а потом и зимског распуста, на релацији Заблаће – Мартинци. Нас неколико из генерације остасмо нераздвојни повезани до данас нераскидивим везама. То мало за нас је био читав свет и једино што смо желели. Те дане и недеље били смо заједно, час у Заблаћу, час у Мартинцима. Наши родитељи били су задовољни јер смо ми, клинци, били испуњени срећом.

    Тада, као средњошколка упознала сам се са Мицком, наравно, код својих Шушића. Како тада, тако и убудуће, знала сам да ми је једнако важан као и Цеца. Постао је мој пријатељ и, због разлике у годинама, очинска фигура, човек чије сам речи пажљиво слушала и памтила. 

    Увек пристојан, пажљив, стрпљив за Славичине и моје детиње лудости, брижан, био је са Цецом наша тиха и ненаметљива сенка, увек спреман да нас подржи и пружи нам све што бисмо нас две смислиле.

    Добих још једну породицу у кући Пауновића након што је Цеца постала Мицкова невеста. Памтим свадбу, Василијево рођење и први рођендан.

    Године 1999. Мицко и ја постасмо и колеге. Путем телефонских разговора слушала сам Мицкове несебичне и искрене савете као старијег колеге. Некада је подстрекивао моју енергију, понекад је спутавао и захвална сам му на томе. О нашој професији причали смо и код њега када сам одлазила са својим супругом.

    Тако сам одрастала, сазревала и као млада жена и као наставник српског језика и књижевности у ОШ ,,Свети Сава“ у Сремској Митровици.

    Сада, када више није физички присутан мој Харлекин голубијег срца, знам да је вредело све што проживех, да је пријало и ваљало на обострану радост и задовољство. 

     Ето, тако сам ја постала ја, захваљујући иницијалној каписли – сасвим случајно упућеног на моју адресу Славичиног првог писма.