Ученици и разредна преуредили учионицу

Основна школа „Владислав Петковић Дис“ једна је од најстаријих школа у Моравичком округу. Стара је скоро два века. Носи име познатог песника Владислава Петковића Диса, који је рођен у Заблаћу. Школа има богату историјску и културну прошлост.

Нова зграда школе сазидана је седамдесетих година прошлог века. Просторије су у више наврата реновиране. Године су учиниле да просторије школе захтевају обнову. Радови на санацији крова почели су у септембру.

Ове године су ученици III1 и VII2, на челу са својом учитељицом Биљаном Вујадиновић и  разредном Аном Ракочевић, пожелели да улепшају и оплемене своју учионицу. Њихову идеју и жељу подржали су и родитељи ових ученика и, како кажу, породица разредне Ане Ракочевић. Креативност ученика, родитеља, разредне и учитељице доста је допринела. Недавно су ученици и њихова разредна кренули да планирају и смишљају идеје које би допринеле сређивању учионице. Било је доста различитих идеја и предлога.

Први корак био је стварање плана шта треба променити у учионици. Ђаци су скупили одређену суму новца. Скромно, али довољно да се започну радови. Прво је скинута стара и изгребана ламперија,а потом је уследило велико чишћење. Тада су пронашли неколико састава на којима су писале и године када су написани (један је чак био из 90 – их). Велику помоћ у сређивању су добили и од мајке једне ученице. Она је својом драгом вољом окречила и ушарала зидове са посебним детаљима изнад табле. Уређивање је трајало неколико дана, углавном викендом. Скинути су стари и оштећени панои, стара завеса, постављен ламинат на зидове. Један од родитеља трећака донирао је нову, белу таблу. Много светлија, много чистија и оплемењена различитим цвећем које краси ову учионицу, она је данас једна од најлепших просторија школе. Њихови мали и велики другари из других одељења, вођени истом жељом и идејом, почели су да улепшавају своје учионице. Да њихова учионица данас буде тако лепа, подршку и дозволу су добили од директора школе, а њиховог бившег разредног старешине, Мирка Божовића. Посебну захвалност дугују разредној, учитељици, родитељима, а наравно и помоћним радницима, без којих не би успели у овоме.

На њима је сад да је чувају, да у њој стичу нова знања и оправдају поверење њихове учитељице и разредне.

 Наталија Ћурчић и Вукашин Поповић, ученици VII2